Летопис Матице српске

Матица српска, једна од најважнијих установа културе у Републици Србији, посвећује
2024. годину обележавању великог јубилеја — „Два века Летописа Матице српске“.
Најстарији књижевни часопис у свету излази пуних двеста година, са краћим прекидима,
од покретања 1824. године па све до данас.
Георгије Магарашевић, српски писац, историчар и издавач, покреће 1824. године у Новом
Саду књижевни часопис под називом „Сербска Летопис“. Први број за 1825. годину
одштампао је у Будиму Константин Каулиције, новосадски штампар. У то време, у првој
половини 19. века, Будим и Пешта били су културни, научни и просветни центри Срба у
Угарској. У овим градовима (који ће се педесетак година касније спојити у један град –
Будимпешту), живео је значајан број имућних и угледних српских трговаца, адвоката,
лекара, чиновника, интелигенције, студената. Оснивањем „Летописа Матице српске“
Магарашевић није ни слутио да је српској култури обезбедио место трајног сећања на
прошлост, простор за разматрање садашњости и залог за будућност.
Озбиљни финансијски проблеми довели су у питање даљи излазак часописа већ после
прва три броја. Тим поводом, енергични Магарашевић се обраћа родољубивим српским
грађанима у Пешти. Јован Хаџић (познат под литерарним псеудонимом Милош Светић),
заједно са шест имућних трговаца, 1826. године оснива Матицу српску која ће на себе
преузети даље издавање часописа, али и других српских часописа и књига. Ова најважнија
установа Срба у Угарској ставиће себи за циљ представљање српске књижевности,
уметности , историје и науке Европи, уз просвећивање сопственог народа.
У зависности од тога ко је био на челу часописа, у току два века постојања, „Летопис
Матице српске“ пролазио је кроз различите уређивачке концепције. Био је, више или мање,
конзервативан или је пак тежио да се прилагоди новим, савременим тенденцијама. И
питање језика је дуго времена било камен спотицања– водила се борба између присталица
и противника Вукове реформе језика и правописа, све до дефинитивног прихватања
Вукове реформе 1870. године.
У честој борби са финансијским проблемима издавању „Летописа“ у помоћ су прискакали
многобројни добротвори, од којих, свакако, треба споменути Саву Текелију и Марију
Трандафил. Часопис није излазио једино у турбулентним историјским временима – за
време мађарске револуције 1848 – 1849, Првог и Другог светског рата, као и 1835. и 1836.
године када је рад Матице српске био обустављен. Своје име мењао је неколико пута да би
данашњи назив коначно добио 1873. године.
„Летопис Матице српске“ уређивало је више од 30 значајних културних радника и
књижевника: Јован Хаџић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Тихомир Остојић, Јован
Ђорђевић, Антоније Тона Хаџић, Милан Савић, Васа Стајић, Младен Лесковац,
Александар Тишма, Бошко Петровић… Најдуже се на месту главног уредника задржао
Антоније Тона Хаџић – пуних 19 година у два наврата, истовремено обављајући функцију
секретара и председника Матице српске. У његово време, 1854. године, Матица српска је
пресељена из Пеште у Нови Сад, који преузима улогу културног и политичког центра

најобразованијих и најумнијих Срба тога времена у Угарској и тиме добија надимак
"Српска Атиница".
Данас се часопис, који излази једном месечно, може читати и у дигитализованом облику.

књига 513, свеска 3, март 2024.

Одељење периодике лесковачке Библиотеке поседује Летопис Матице српске из 1880.
године и примерке од 1928. године па надаље, захваљујући одговорности и свесности
уредништва часописа да ова публикација, од националног значаја за српску културу, дође
до што ширег аудиторијума.