Народна библиотека „Радоје Домановић“ у Лесковцу, за време ванредног стања, организује низ мера и активности, које су у потпуности бесплатне и прилагођене свим старосним групама грађана Прочитај више

Легат

Naslovna slika

Монографија

Посебно издање НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ“
МОНОГРАФИЈА
НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ“

Миомир Б Нешић

БИБЛИОТЕКАРСТВО ЛЕСКОВЦА
ОД ПОЧЕТКА ДО ДАНАС

Лесковац, град дуге традиције и историје, у самом центру велике, Лесковачке котлине, настао је између три реке: Јужне Мораве, Јабланице и Ветернице, на значајном путу од Београда до Цариграда, као важна балканска раскрсница, у богатој и густо на-сељеној области Дубочица ( или Глубочица, по неким изворима ). Помиње се најпре у повељи за манастир Хиландар коју је издао Немања, а верује се да је написао Сава Не-мањић, потом и у Хиландарској повељи великог жупана Стефана Немањића (1200.-1202.)
Далеку прошлост насеља потврђују археолошка ископавања у околини града. Пронађени су трагови праисторијских, па келтских, па римских насеобина. За Дубочицу се зна да је и пре укључења у Немањину државу (1.165. године, као дар Манојла I ), била претежно насељена словенским становништвом.
Лесковац се први пут као насељено место помиње у “Општој хрисовуљи“ за Хиландар и пирг Хрусију, почетком XIV века (по неким ауторима 1308.), највероватније фалсификованој повељи краља Милутина, док је оригинална повеља из 1303. године, према подацима Хиландарског епископа, изгубљена. Цар Душан је 1348. године својом хрисовуљом само потврдио Милутинов поклон Хиландару.
До коначног освајања од Турака Лесковац је прелазио, углавном после ратова, у руке манастира Пантелејмона на Светој Гори, Турака, као мираз Маре, жене султана Мурата II, Угарске и опет Турака, од 1454. до ослободилачких ратова 1876.-1878. године.
Лесковац, као значајно место, на својим путовањима, од XVI-XIX века, помињу и турски географ Хаџи Калфа, лекар енглеског краља Едвард Браун, француски геолог и географ Ами Буе, аустријски конзул у Грчкој др Јохан Георг Хан, иначе етнограф и Феликс Каниц, путописац и археолог.
Као варош, Лесковац је самоникао, избивши природно, и то од скоре прошлости, од оног доба када у овом крају економски чиниоци почињу да играју важну улогу у друштвеном развитку. Данашњи трговачки дух води порекло од тог доба, а исто тако и свеж народни дух Лесковчана.
Из патријахалности развила се, временом, и интелектуална снага Лесковчана, а на темељу јаких националних осећања. Најпре, у време Турака, издвојиле су се чорбаџијске породице: Хаџи Косте, Ђоке Жопа, Нешка Митровића, Димитрија Грка, Хаџи Танче и још неких, а потом, почетком XX века и породице индустријалаца и трговаца: Теокаревића, Поповића, Илића, Кукара, Стојиљковића, Чуљковића; визионара “Српског Манчестера“.
Управо породице богатих Лесковчана, окупљено око Лесковачког Синода, основале су градску школу, још 1844. године. Поред најстаријег познатог лесковачког учитеља, Даце, било је и “приватних учитеља“, још на почетку XIX века.
Лесковац постаје водећи културни центар Јужне Србије. Већ 1844. у Лесковцу је било, углавном из чорбаџијских кућа, 8 претплатника на “Животопис Александра Македонског“, а 1858. године 11 претплатника на “Житије Григорија, архиепископа Омиртског“. Обе књиге су биле издате у Београду. У Лесковац су средином XIX века почеле да стижу прве новине, лист “Призрен“, који је излазио у Призренском вилајету и који је поред турске имао српску страну.
Године 1868. у ослобођеној Србији створен је специјални одбор за просветни рад у јужним неослобођеним словенским крајевима. У њега су ушли архимадрит Дучић, Панта Срећковић и Милош Милојевић, касније директор лесковачке Гимназије. И, на иницијативу овог одбора, а уз помоћ богатијих Лесковчана, 1869. у Лесковцу је отворена прва читаоноца, са веома скромним фондом, углавном верског садржаја, прикупљеним поклонима. Ова читаоница је прва установа ове врсте у читавом Јужном поморављу, осам година пре ослобођења од Турака. Није позната судбина ове прве јавне библиотеке, нити докле је радила.
У Државној архиви у Београду налази се годишњи извештај Народне читаонице у Лесковцу за 1880. годину, из кога се види, да је одмах после ослобођења 1877.-78. године, идуће 1879., основана у Лесковцу Народна читаоница под називом “Уједињење“. Њеним оснивачем сматра се наставник лесковачке Гимназије Лука Дожудић, који је био и први управитељ. За секретара је изабран Спира Здравковић, учитељ. Да ли је ова читаоница наставак оне из доба Турака није познато.stari leskovac

Почетни фонд је износио само 12 књига, које је добила од чланова. Изненађујући је податак да Народна читаоница у Лесковцу, већ 1880. године, прима српске, словеначке, хрватске и црногорске листове и часописе, и то: Српске новине, Видело, Глас Црногораца, Пороту, Заставу, Обзор, Јавор, Хришћански весник, Српску зору и Словинац, а од страних листова: на немачком “Политику“ и на бугарском “Државни весник“. У том периоду било је 76 учлањених Лесковчана подењених у две класе, према висини чланарине. Чланови који су припадали првој класи плаћали су један динар, а остали педесет пара, месечно. Других дотација није било. Сви су радили волонтерски, осим плаћеног послужитеља. Управа Библиотеке била је по Статуту одговорна Збору и Министру просвете.
Почетком 80-их година је и при Грађанској касини формирана Градска читаоница, коју су водили наставници Гимназије.
Даља историја библиотеке у Лесковцу везана је за Певачко друштво “Бранко“ (основано 1887. године). У то време у Лесковцу је службовао Радоје Домановић, велики српски сатиричар, као наставник ниже гимназије и његова жена, као учитељица. Домановић је поред рада у школи био активан члан друштва “Бранко“ и “Академског друштва Обилић“ Заљубљеник у књигу, помагао је у раду Библиотеке и учествовао у формирању дилетантског позоришта. Нажалост, његово службовање је прекинуто отпуштањем јуна 1898. године (а започео је 18.11.1896.).
Један од ретких података о библиотечкој делатности крајем 19. века односи се на полицијску наредбу, да се за унапређење наставе, под управу Гимназије стави Народна читаоница и Ђачка књижница. Од тада па до 30-их година минулог века ова библиотека често се везује за лесковачку Гимназију.
Бурне 1903. године основана је у Лесковцу Радничка књижница и читаоница, као одговор на идеје Светозара Марковића.
Пре Балканских ратова 1912.-1914. године, Удружење студената “Гундулић“ имало је своју позајмну књижицу. Познато је тада, да је при Грађанској касини и даље постојала Градска књижница и читаоница.
Са новембром 1915. године и бугарском окупацијом, потпуно је нестало и оно мало повољне климе за развој просвете и културе. Књижни фондови су уништени или разнешени, па је престао и рад свих књижница.
Ослобођење Лесковца дочекано је са незнатним бројем књига, сакривеним по кућама. Ђачка дружина “Гундулић“ мења име 1920. године, у Студентски клуб “Гундулић“, и оснива прву јавну библиотеку после Првог светског рата. Организовани су концерти и од тих прихода су набављане књиге. И апел за помоћ грађанству је уродио плодом, па су сакупљена значајна средства. Убрзо је почела и претплата на периодику. Први набављени часопис био је “Мисао“.
Грађанска касина је такође обновила свој рад 1921. године. Њени чланови су били индустријалци, књижари, адвокати, трговци, лекари, професори. Како није имала своје просторије, користила је кафану, у којој је била мала библиотека са дневном и периодичном штампом.
Француско-српски клуб, који поникао у Касини, одвојио се и почео самостално да ради. Значајна је библиотека Клуба, које је располагала пристојним фондом књига на француском језику.
У Лесковцу су у поратном периоду радиле и библиотека Лесковачке трговачке омладине, која је имала веома добар фонд, у Реалној гимназији библиотеке за ниже и више разреде, а Друштво за културно, просветно и економско развијање “Покрет“ у срезу Лесковачком, такође је имало књижницу са читаоницом.
Народне књижнице и читаонице отваране су и у околним селима. Прва народна књижница формирана је у селу Бабичко, 1919. године, а затим 1920. у селу Разгојна, али се она убрзо угасила. У Печењевцу књижница ради од 1921. године, у школи. Две године касније, за село Прибој и Залужња, са седиштем у Прибоју, основана је читаоница. Године 1929. основана је Брестовачка народна књижница и читаоница. Наредне године у селу Градашница основана је Народна књижница и читаоница под називом “Лабуд“. Примала је више листова: Радна школа, Здравље, Трезвеност, Јужни преглед.
Почетком 30-их година прошлог века већина библиотека престаје са радом. Економска и политичка криза и друштвена небрига, условили су да само у понекој школи постоји библиотека.
Ипак, августа 1934. године, Удружење студената и Народни универзитет, који је имао огромну улогу у просветном и културном раду, организовали су конференцију свих хуманих и културних удружења у Лесковцу за обједињавање књижног фонда и оснивање народне књижнице и читаонице. Она је била саставни део Народног универзитета. Прикупљено је 1200 књига, а библиотека, која је почела са радом јуна 1935. године, добила је назив Лесковачка народна књижница и читаоница.
Непосредно пре Другог светског рата настала је у Лесковцу добро снабдевена и организована књижница. Омладинске задруге за штедњу, као и једна приватна позајмна библиотека (књижара).
Бомбардовање Лесковца и окупација уништили су ионако скроман библиотечки фонд. Библиотеке су током ратих година престале да раде.
После Другог светског рата, када народне књижнице добијају значајан друштвени статус, већ идућег месеца после ослобођења, 29.11.1944. године, основана је Градска библиотека, која је почела са веома скромним фондом, углавном сачуваних књига које су грађани позајмили пре рата или од поклона. До августа 1952. године, библиотека је без правих наменских просторија, често сељена, и са неодговарајућим, често недовољно школованим упосленицима, због чега су биле честе промене. У том периоду књижничар је уједно био и руководилац и благајник библиотеке.
Почетком педесетих формиран је библиотечки центар при Народној библиотеци Србије у Београду, чијом заслугом и подршком Народног одбора градске општине, Градска народна библиотека се усељава у нове просторије, у зграду чији је један део био приватно власништво (сада солитер, преко пута Библиотеке). Примљено је ново особље, три књижничара и помоћни радник, а већ 01. септембра 1952. године постављен је први управник Библиотеке, Антанасије Младеновић, наставник ВМГ у Лесковцу, који доприноси снажном развоју библиотекарства у Лесковцу.
Библиотека нагло јача, повећава књижни фонд, отвара читаоницу, број читалаца расте, организован је велики број културно-просветних манифестација, а целокупни фонд је сређен по стандардима Међународне децималне класификације. Читаоница која је била смештена у згради Дома синдиката (сада Културни центар), пресељена је 15.03.1958. у просторије ДОЗ-а (сада Технолошки факултет). Поред завидног броја књига, читаоница је располагала и са више дневних листова и часописа. Интересантно је и поменути да су читаоницу користили Клуб просветних и јавних радника, Клуб младих писаца, Друштво за српски језик и КУД “Абрашевић“ за недељна матинеа.
Активност вредног прегаоца Младеновића, ту није стала. Градска библиотека оснива Дечје одељење, које је смештено у приватном локалу Глигорија Кражића (сада угао Шоп Ђокића комплекса), 7. април1956. године. Отварање одељења допринело је наглом повећању броја чланова. Док је 1952. година број уписаних био 1.163, већ 1956. тај број износи 3.234 корисника, који су прочитали 66.454 књига. Број књига је такође знатно увећан од 5.439 у 1952. години на 31.103 у 1956. години. У то време Библиотека је имала закључено уговор са 25 издавачких кућа, које су одмах по изласку из штампе, достављале по два примерка књиге.
Нестварно делује податак да је Градска библиотека педесетих година била претплаћена на 30 часописа и 32 листа. Читаоница је чувала и 33 годишта предратне периодике.
Већ 1958. године, 15. октобра, отворена је Прва амбулантна књижница, за рејон II, у близини највећих текстилних фабрика, чији су корисници били радници тих организација. Управник Младеновић је покретач иницијативе за формирање Покретног књижног фонда, који би обилазио радне организације. После његовог пензионисања, 30.04.1959. године, нови управник, наставник Гимназије у Лесковцу, Ратмирко Петковић, ће остварити ту идеју. Значајно је истаћи да је тих година почело прикупљање грађе за Одељење Лесковца, будући Завичајни фонд.
Одлуком НОО Лесковац од 10.11.1959. године, Градска библиотека мења име у Народна библиотека “Радоје Домановић“, по захтеву библиотеке, “из разлога што она даје књиге на читање члановима који живе и ван подручја града и што се њеним фондом користе грађани са читаве територије среза“.
Закон о библиотекама донет је 1960. године, па је решењем НОО Лесковац, Народна библиотека “Радоје Домановић“добила статус јавне, која у свом саставу има Библиотеку за одрасле, Дечју библиотеку и Народну читаоницу и новоотворена одељења у Турековцу, Винарцу, Прибоју, Богојевцу, Манојловцу и Орашцу. Настаје период интезивног развоја мреже библиотечких одељења, која поред стационираног књижног фонда имају и своје покретне фондове.
Исте године Народна библиотека се усељава у нови простор (у коме је и сада), за оно време веома примерен, како просторно тако и изгледом инвентара.

leskovac 60ih

Покретни, синдикални фонд, који је израстао из Амбулантне књижнице, почео је са радом 1960. године, на захтев радних организација “које су помало љубоморно поставиле питање Библиотеци “Радоје Домановић“ што не опслужује и њихове раднике и зар могу земљорадници да имају предност испред радника“. Већ исте године Покретним фондом је обухваћено 12 радних организација, да би 1965. број организација био повећан на 22 (са 26 погона), а број читалаца-радника порастао је на 1900. Број радника-читалаца пре формирања Покретног фонда био је само 80-90. Тих година књижни фонд је до радних организација превожен старинским фијакером.
Народна библиотека “Радоје Домановић“ постаје 17.05.1961. године матична библиотека за Срез Лесковачки.
Годишњица Библиотеке, 1969. године, обележена је низом манифестација: књижевне вечери, предавања, литерарни конкурс, изложбе. Те године је први пут организована (касније традиционална) акција “Добро дошли прваци“, први сусрет са библиотеком и бесплатан упис ђака-првака.
Поред јачања одељења на територији општине, крајем 60-их, матична библиотека је помагала и развој библиотека у другим општинама, које касније постају општинске матичне библиотеке (Бојник, Грделица, Брестовац, Вучје, Ц.Трава), организовањем обуке кадрова и низом стручних семинара. Те библиотеке су “постале прави културни кутићи где се радо окупљају омладина, деца и одрасли“.
Тих година се у оквиру Читаонице издваја Научно одељење са завидним бројем књига, а одељења Лесковца ситуира у посебном одељку. Отварају се и нова одељења у селима Горње Стопање, Јарсеново, Белановце, са књижним фондом од 1000-3000 јединица, и већ почетком 70-их, сеоска одељења добијају сталне упосленике, од којих је већина завршила Средњу библиотекарску школу. После интеграције, 1966. године, општинске библиотеке у Печењевцу и Брестовцу постају одељења Матичне библиотеке. Фондови одељења су јачани прикупљањем књига од донатора и она постају “нека врста реонских центара са сталном везом са Матичном библиотеком“.
Библиотека је у 1970. години већ имала преко 60.000 књига, али је и даље заостајала по броју књига по глави становника. Манифестације на популарисању писане речи постају важан сегмент рада Библиотеке. Годишње се организује по 15-ак књижевних вечери, литерарних сусрета и трибина. Памте се: “Вече поезије Индије“ и “Вече Кине“, организоване са амбасадама тих земаља.
Лесковачка библиотека игра значајну улогу у међурепубличкој сарадњи библиотека, која је била корак до јединственог библиотечког система. Као њен оснивач, организује Сусрет библиотечких радника Србије, Македоније и БиХ, на коме су обрађиване радне теме из библиотечке делатности. Значајна саопштења имали су библиотекари из Лесковца.
На иницијативу СО Лесковац, после расписаног референдума, библиотеке у Вучју и Грделици са својим одељењима, припојене су Народној библиотеци у Лесковцу, 31.12.1973. године, па је поред постојећих, мрежа библиотека повећана са Вучјем, Мирошевцем, Великим Трњаном, Стројковцем, Грделицом, Предејаном и Губеревцем, а библиотекарство у Општини је било обједињено.
То су године када је друштво имало веома много разумевања за библиотекарство, па су књижни фондови знатно увећани (број књига у 1977. био је 154200).
Крајем 1977. године Ратмирко Петковић одлази у пензију, а на место директора Библиотеке је постављен Никола Цветковић, дотадашњи уредник програма на популарисању књиге. Књижевник, песник по вокацији, знатно доприноси развоју културно-просветног програма Народне библиотеке, првенствено организовањем књижевних вечери са еминентним ствараоцима и афирмисањем завичајних ствараоца.
У том периоду, нажалост на кратко, отворена су одељења у месним заједницама Хисар и Солидарност.
Цветковић одлази на нову дужност 1982. године, а дужност директора обавља Нешић Миомир, секретар библиотеке, до 01.07.1985. године, када на место директора долази Лукић Мирослав, дотадашњи директор Позоришта.
Кадровско јачање, (до тада веома запостављено), и квалитетни програми присутни су у том периоду. Ратне 90-е успориле су развој библиотечке делатности. Нажалост, није се остварила ни давнашња жеља, градња нове библиотеке, иако је идејни пројекат био готов. Остаће у сећању књижевне вечери на којима су учествовали Дејан Медаковић, Драгољуб Срејовић, Јован Стриковић, Милош Мањура, Јован Букилић, и низ значајних интелектуалаца са простора некадашње Југославије. Заслуга је свих упосленика што је књижни фонд, иако је библиотека била оштећена у НАТО бомбардовању, спашен и тако сачувано велико књижевно благо.
Почетак новог миленијума значи и нови узлет библиотечке делатности. Млади директор Небојша Крстић је уложио много напора у модернизацију библиотеке, али тек долазак Саше Хаџи Танчића, истакнутог књижевног ствараоца, на место директора, уводи Библиотеку у савремене библиотечке токове.Формирана су одељења, којих до тада није било: Одељење периодике, Одељење дневне штампе, Одељење заштите и рестаурације књига, Библиотечко-информациони центар, Одељење стране књиге, издвојена је стара и ретка књига, а Завичајни фонд је добио посебно, истакнуто место. Уведени су нови, ликовни и музички програми, уз књижевне вечери, литерарне сусрете, промоције, трибине, на којима учествују истакнути интелектуалци и ствараоци ( и у европским размерама), мећу којима су……..
Повратак избирљиве лесковачке публике која је својим присуством, а бројем посетилаца су били изненађени многи аутори, показала да зна да вреднује напоре Библиотеке је доказ да је библиотека на правом путу ренесансе библиотекарства.
Библиотека је ових дана закорачила у будућност, прикључењем на Интернет, израдом сајта и издавањем свог електронског гласила “Легат“, међу првима у Републици Србији.
Амбициозни упосленици и директор раде на уобличавању нових програма и даљег развоја библиотечке делатности, и надају се да ће се они остварити у новим, наменским просторима.
Нова опрема, која ће уз помоћ фонда за развој и УНДП ускоро стићи у Библиотеку (компјутери, регали за књиге, клима уређаји) су само још један корак ка модерном библиотекарству).
Значајно место у развоју Лесковачког библиотекарства и даље ће сигурно имати Народна библиотека Србије, која својим едукационим програмима, помоћи у стручном усавршавању, позајмицом неопходних наслова, и сада има пресудну улогу у развоју библиотечке делатности.

 

У просторима, који ће надамо се ускоро бити замењени новим, функционалнијим, Библиотека настоји да развија савремени-отворени модел рада, у коме су сви стављени у најнепосреднију службу корисника. Заједнички циљ, развој и унапређење библиотечке делатности, обједињава секторе и одељења Народне библиотеке “Радоје Домановић“.

I Библиотечки сектор у граду


-Позајмно одељење за одрасле
-Дечје одељење са читаоницом
-Стручно одељење
-Завичајни фонд и посебни фондови
-Одељење периодике и штампе са читаоницом
-Културно-образовна делатност
-Одељење набавке и обраде
-Матична служба
-Одељење заштите и књиговезница
-Библиотечко-информативни центар

kulturno obrazovna delatnost

kulturno obrazovna delatnost 2

Одељење за развој и унапређење библиотечке делатности

 

odeljenje u vucju

odeljenje u brestovcu

Основни фонд обухвата:
– фонд светске и књижевности СЦГ
– фонд стручне књиге
– фонд дечје књиге

 

Фонд периодике обухвата велики број наслова серијских публикација (386) од којих су најстарији: Братство (1888.), Учитељ (1890.), Побратимство (1892.), Правник (1892.), Бранково Коло (1895.), Просвета (1904.), Срп. књ. гласник (1908.), Мисао (1920.), Српско Косово (1920.), Нови живот (1920.), Будућност (1920.), Јужни преглед (1927.), Летопис Матице српске (1928.).

brastvo leskovac ucitelj Leskovac

 

Нас је упослених:

– Здравковић Станко, књижничар, Винарце, 1964.
– Јањић Борислав, књижничар, Турековац, 1970.
– Јовановић Милутин, виши књижничар, Губеревац, 1973.
– Нешић Миомир, секретар, 1976.
– Станимировић Веселин, књижничар, 1977.
– Савић Радмила, књижничар, 1977.
– Младеновић Загорка, п. радник, Грделица, 1978.
– Вељковић Вида, књижничар, Манојловце, 1984.
– Велиновић Лела, п. радник, 1986.
– Станковић Властимир, књиговођа, 1990.
– Јанков Татјана, библиотекар, 1999.
– Здравковић Сунчица, библиотекар, 1999.
– Јевтић Сања, књижничар, Брестовац, 2000.
– Нешић Ирина, виши књижничар, 2000.
– Станковић Катарина, књижничар, 2000.
– Јовић Јадранка, библиотекар, 1991.
– Југовић Марија, библиотекар, 1991.
– Стојковић Бранислава, књижничар, 1976.
– Јовановска Анкица, књижничар, 2002.
– Младеновић Светлана, библиотекар, 2002.
– Крстић Ирена, п. радник, 2002.
– Михајловић Живојин, књижничар, Грделица, 2002.
– Дуканић Милунка, књижничар, Вучје, 2002.
– Цветановић Ана, библиотекар, 2002.
– Ивановић Весна, књижничар, 2002.
– Станојевић Лидија, књижничар, Предејане, 2002.
– Хаџи Танчић Славољуб, директор, 2002.
– Дедић Милош, програмер, 2003.
– Станковић Верица, књижничар, В.Трњане, 1971.
– Павловић Слободан, књижничар, Мирошевце, 1973.
– Ђокић Биљана, књижничар, Печењевце,
– Јовић Биљана, в.књижничар, Грделица.
– Крстић Небојша, библиотекар, 2001.
– Станковић Станче, књижничар, 1971.
– Стојановић Олгица, књижничар, Вучје, 1971.
– Стевановић Евица, п. радник, Вучје, 1994.
– Стајић Димитрије, књиговезац, 2004.
– Стаменковић Предраг, домар, 2004.

biblioteka Leskovac

– Срећковић Нада, књижничар, Манојловце, 60.
– Цветковић Душан, књижничар, Богојевце, 60.-2000.
– Цекић Витомир, књижничар, Орашац, 60.-76.
– Мићић Мирјана, књижничар, Турековац, 61.-62., 64.-66.
– Петровић Живојин, књижничар, Винарце, 62.-63.
– Цветановић Милан, манипулант, Турековац, 62.-64.
– Митровић Ратомир, манипулант, Турековац, 66.-69.
– Станковић Слободан, манипулант, Печењевце, 66.
– Цветковић Трајко, књижничар, Брестовац, 66.
– Марковић Дивна, п.радник, Вучје, 78.-83.
– Филиповић Љубица, манипулант, Грделица
– Стоилков Анка, књижничар, Предејане
– Спасић Миомир, књижничар, Орашац,
– Кардаш Валентина, књижничар, Вучје-Лесковац, 60.

 

Атанасије Младеновић (чика Таса), један од најпознатијих интелектуалаца између два светска рата, рођен је 09. августа 1899. године у Лесковцу. Први светски рат и заробљеништво условили су да тек 1921. године заврши Учитељску школу у Скопљу, као ђак генерације. Учитељује у Босилеграду, Бошњацу, Лебану, Прешеву,Битољу и Београду.
Напушта учитељски позив да би уписао Вишу педагошку школу у Београду, коју завршава 1928. године. Одмах је постављен за школског надзорника Среза јабланичког. Био је управитељ основне школе у Лебану, где оснива народну књижницу и читаоницу, а потом и управитељ Државне грађанске школе у Блацу.
Годинама је службовао као школски надзорник. Оснивач је низа школа и књижница у јужним крајевима Србије и Македоније.
После 15 година рада у јужној Србији премештен је у Београд и 1936. постављен за инспектора за основне школе Министарства просвете Краљевине Југославије, а затим за банског школског надзорника у Скопљу. Убрзо је, 1940. године, пензионисан, први пут.
Други светски рат затекао га је на фронту, где је заробљен и интерниран у Немачку. Чика Таса је после ослобођења биран за члана културно-просветног одбора Лесковачког округа, да би потом био предавач филозофије, логике и психологије у Гимназији.
Године 1952. изабран је за управника Народне библиотеке, где остаје до пензије. Као врстан познавалац књижница и читаоница, чика Таса је обновио библиотеку на савременим библиотечким основама. Важио је за једног од највећих познавалаца струке. У пензију је отишао 1959. године.
Поред многих признања и награда, највише се поносио Орденом Светог Саве и Орденом Југословенске круне.

Atanasije D. Mladenovic

Ratmirko Petkovic

Nikola Cvetkovic

Миомир Нешић

Рођен је у Лесковцу, крајем четрдесетих година, као потомак лесковачког чорбаџије Нешка Митровића. Основну школу завршио је као најбољи ђак у генерацији. Гимназију је учио у Лесковцу. Истовремено ванредно је завршио и Средњу библиотекарску школу у Београду.
Студирао је у Београду, да би се 1976. године запослио у Народној библиотеци “Радоје Домановић“ у Лесковцу, најпре као библиотекар, а од 1977. као секретар, правник Библиотеке.
Дужност директора Библиотеке обављао је у периоду 1982.а -1985. године.
Више пута био је биран је за члана разних тела Друштва библиотечких радника Србије и Заједнице библиотека, а у два мандата био је делегат Републичке заједнице културе Србије.

Momir Nesic

Miroslav Lukic

Nebojsa Krstic

Sasa Hadzi Tancic

 

 

 

 

 

 

 

 

 

narodna biblioteka Leskovac Slava

Са задовољством сам дошла у Лесковац да говорим на свој начин о Првом Српском устанку. Са задовољством констатујем да је ова драга а мала средина ово прихватила на свој диван начин. Хвала на позиву, доћи ћу опет.
24.02.2004.

Др Слободанка Стојичић

Извод из литературе:

“Лесковац“; 1881; Мита Ракић
“Историја Лесковца“; Бгд, 1992. Живан Стојковић, Слободанка Стојичић, Хранислав Ракић
“Историја Срба“; Јиречек
“Балканско питање“; Бгд; 1906. Стојан Новаковић
“Из прошлости Лесковца и околине“; Леск; 1977. Драгољуб Трајковић
“Лесковац“; 1881.; Мита Раки.
“Белешке о старој Србији Македонији“; Ниш; 1915; Тодор Станковић
“Стари Лесковац, као просв. и култ. центра“; Лес; 1950; др Сергије Димитријевић
“Serbien“; Спиридон Гопчевић
“Из прошлости Лесковца и околине“; Лес; 1977; Драгољуб Трајковић
“Писци и књиге“; Бгд; 1955; Јован Скерлић
“Историја Лесковца“; 1992; Бгд; Стојковић, Стојичић, Ракић
Акт 16/1953, народна библиотека
Решење 17524; НО градске општине Лесковац
Уговор Народна библиотека-Текстилпромет, 15.03.1958.
Уговор о примопредаји локала 24/56
Анкета о библиотекама; бр. 90 од 09.11.1956.
Акт 118; 15-10 1958.
Решење НОО Лесковац; 01 број 16477/1; 10.11.1959.
Развој мреже покретних библиотека на територијама Среза; 33/8.9.66.
Решење НО срез Лесковац; бр. 4932/27.05.1961.
Извештај о раду за 1969. годину; Народна библиотека
Акт 101; Народна библиотека
Информација о раду одељења; Народна библиотека; 07/66

 

Компјутерска Обрада
Милош Дедић
Иван Цветковић

Секретар уредништва
Катарина Станковић

Лесковац, 2004 година

Будите у Току

Претплатите се на наш билтен

Партнери

#lebiblioteka

lebiblioteka
lebiblioteka