200 година од рођења Ђуре Даничића

Данас се сећамо Ђуре Даничића, једног од највећих филолога и лингвиста у историји српске науке и културе, утемељитеља модерне србистике и уз Вука Караџића творца савременога српског књижевног језика. Колико дугујемо Доситеју Обрадовићу, Вуку Стефановићу Караџићу, Петру II Петровићу Његошу, ништа мање не дугујемо ни Ђури Даничићу, скромном човеку, изузетном научнику и великом родољубу.

Поводом 200 година од рођења Ђуре Даничића (1825–2025), у сарадњи са Библијском школом која ради при лесковачкој Саборној цркви, организовано је предавање „Значај превода Библије на словенски и српски језик“ о значају библијског превода које је одржао протојереј Мирослав Јовановић, старешина Библијске школе, уз присуство чланова Библијске школе и заинтересованих суграђана. У програму је учествовала и директорка Библиотеке Весна Илић, која је говорила о Ђури Даничићу.

Приређена је и изложба публикација на којој су приказане књиге из фонда Народне библиотеке „Радоје Домановић“ у Лесковцу и архиве Библијске школе – оригинални први превод „Новог завета“ и „Нови завет“ на црквенословенском језику.

Ђуро Даничић је рођен 6/18. априла 1825. године у угледној свештеничкој породици. Као један од најбољих ученика у историји Српске православне велике гимназије новосадске отиснуо се у Пожун и Беч на даље школовање. У Бечу је уз Франца Миклошича и Вука Караџића у својим раним двадесетим годинама стасао у главног србисту свога времена. Студијом „Рат за српски језик и правопис“ из 1847. године увео је модерну научну методологију у решавање питања српскога језика, остваривши симболичку победу у вишедеценијским расправама како обликовати овај језик. Његова „Мала српска граматика“, неуморан лекторски рад на текстовима и друштвена активност увек у служби просвете и науке довели су до коначне победе српског књижевног језика заснованог на столетном искуству усмене књижевности и поузданом утврђивању чињеница, у најбољим традицијама централноевропске филологије тога времена. Даничић је у многим областима код Срба, па чак и осталих Словена, био први. Први је објавио историјски речник језика једног словенског народа, „Рјечник из књижевних старина српских“, а његова монументална „Српска синтакса“ испред свих је других синтаксичких студија тога времена. Уз Вука Стефановића Караџића неименовани је аутор капиталног „Српског рјечника“ из 1852. године. Српску културу је задужио изузетним преводом „Старога завјета“, издањима великих средњовековних писаца, монографијама, студијама и критикама, али и увођењем обавезног примерка за Народну библиотеку сваке књиге објављене у Србији. Био је управник Народне библиотеке, секретар Друштва српске словесности, професор Лицеја и Велике школе у Београду, тајник Југославенске академије знаности и умјетности, председник Српског ученог друштва, члан Књижевног одељења Матице српске, инострани члан Императорске академије наука у Петрограду.