150 година од рођења Јована Дучића

У Читаоници Библиотеке приређена је изложба књига „150 година од рођења Јована Дучића“.

Jован Дучић био је песник, писац, дипломата и академик, један од најзначајнијих песника српског модернизма. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији. Дипломатску каријеру започео је 1907. године у Министарству иностраних дела Србије као писар, а три године касније постављен је за аташеа у Цариграду, а затим у Софији. Од 1912. до 1927. године дипломатску каријеру градио је у Риму, Атини, Мадриду, Каиру, а био је делегат и у Друштву народа у Женеви. Убрзо постаје дописни члан Српске краљевске академије, а од 1931. њен је редовни члан. Дипломатску каријеру наставља у Будимпешти, Риму, Букурешту, а затим је пребачен у Мадрид.

Током његове дипломатске каријере писао је путописе и писма, а од његових есеја издваја се онај о Бори Станковићу, као и дело „Благо цара Радована“. Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. године у издању мостарске „Зоре”, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, „Благо цара Радована“ и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.

Два основна мотива његове поезије били су природа и љубав, а поезија је одисала сетом и меланхолијом, свешћу о пролазности и туговању и суморним расположењем. Неке од најлепших песама настале су у циклусима „Јутарње песме“, „Сунчане песме“, „Песме љубави и смрти“, „Вечерње песме“. Осим песама писао је и прозу „Јутра са Леутара“, путописе „Градови и химере“, „Писмо из Женеве“, „Писмо с Алпа“, „Писмо из Шпаније“, есеје „Моји сапутници“, „Стаза поред пута“, студије „ Гроф Сава Владиславић“.

Дучић је имао визију да од Требиња учини град-музеј на отвореном.

Током 1934. и 1935. Дучић је послао неколико сандука са артефактима и уметнинама за градски музеј у Требињу. Највећи део збирке чине саркофази и скулптуре. Библиотеци града Требиња поклонио је 5.000 књига, од којих многе имају посвете значајних српских књижевника које је Дучић познавао.

Добитник је многих награда  и признања код нас и у свету као што су: Орден Светог Саве, Орден југословенске круне, Орден Спаситеља (Грчка), Орден италијанске круне (Краљевина Италија), Орден Нила (Египат), Орден Христовог реда, I степен (Португал), Орден румунске звезде (Румунија), Орден белог лава (Чехословачка), Орден за заслуге Краљевине Мађарске.

Био је члан књижевног друштва Парнасос (Грчка) и Почасни члан друштва енглеских књижевника у Лондону.

Умро је у Америци 7. априла 1943. године од упале плућа, а његови посмртни остаци пренесени су у порту манастира „Свети Сава“ у Либертвилу.

Његова последња жеља била је да буде сахрањен у Требињу, што је остварено 22. октобра 2000. године.

У његову част, песничка награда „Јован Дучић“ додељује се сваке године у Требињу током манифестације „Дучићеве вечери.“