Тихи хероји иза зидова библиотеке

Када су улице умукле, када су се домови затворили, а страх од непознатог испунио свако јутро, неко је ипак остао на свом месту. Не због дужности, већ због људскости. Док су други радили од куће, у сигурности, библиотекари Народне библиотеке „Радоје Домановић” у Лесковцу улазили су сваког дана у празну зграду, са једним циљем – да штите животе других.

Димитрије Стајић, Валентина Аксентијевић, Катарина Станковић, Весна Илић, Александар Маринковић, Ивана Велиновић – људи који нису тражили аплауз, који нису дали изјаве, који нису хтели признања. Док је пандемија харала, а страх растао, они су сваког дана, пуних 45 дана, штампали заштитне визире за лекаре, медицинске сестре, волонтере, пензионере. За оне који су били на првој линији фронта – и за оне који нису имали ничију заштиту.

Без масовне подршке, без средстава, без публицитета, својим рукама и својим знањем спасавали су. Ишли су на посао знајући да се излажу опасности, али нису оклевали. Ни једном. Њихов чин није био обавеза – био је позив срца.

У времену када је већина бирала тишину и заштиту, они су бирали деловање и ризик. Не због себе, већ због других.

То су наши хероји. Неупадљиви, скромни, невидљиви. Библиотекари који су показали да је највећа снага културе – храброст. Не она насловна, већ она људска. Ћутљива, пожртвована и дубоко честита.

Са поносом их памтимо. И са дубоком захвалношћу – не заборављамо.